LifestyleTeme

Modra u duši

Nasilje nad ženama se pika samo kad je vidimo modru i na traumi. A šta je s unutarnjim modricama, ožiljcima, ispijanjem krvi, udarcima od kojih sve krvari, boli i raspada se?! Ova dva nasilja idu ruku pod ruku. Teško da mogu jedno bez drugog. Ja takve metode nazivam štoc-slamka. Prvo ti pije krv na slamku pa te štocira il te prvo štocira, a onda ti od straha sama sebi piješ krv. Ljepota živa!!!
Jedna je žena tako čitav život provela. Sad kad je on pod zemljom, otvorila joj se napaćena duša i želi da priča o onome šta je preživljavala svih tih decenija braka.
Čitav njen život je bio borba. Nesumnjivo ju je muž volio. Nesumnjivo ju je i varao. A nesumnjivo joj je i nanio takve rane i ožiljke, da se to neće smiriti ni kad se ona njemu pridruži pod zemljom. Jer za takve bolne rane nije još izmišljen mehlem.  A i ona ga je i pored trauma u dubini duše voljela, barem u početku, kao u onim dert stihovima: „Rane, rane, moje teške rane, kako da prebolim, kako da ga kunem, majko, kad ga moja duša hoće, kad ga moje srce želi, kad ga, majko, ludo, ludo volim.”

A još se ona nije dala. Borila se čitav život s njim. Prkosila. Batrgala da ostane na nogama. Zna ona koliko ju je ta borba koštala… Nju, koja je i danas lijepa žena, iako je prebacila sedamdeset, muž je maznuo po sistemu: dok te mami, šećerom te hrani, kad primami i hljeb ti zabrani. Po svemu lošiji od nje, ovaj se vlasnik nekoliko radnjica nekako pretvorio u šta se je već trebalo pretvorit’ i odvukao je pred matičara.
Bilo je njoj šuhveli još u zabavljanju, kad bi joj reci: – Kako te ovaj pozdravlja. Jesi li imala nešto s njim, jer ovako ne gleda prijatelj”. Ipak, ni slutila nije u kakvog će se vampira pretvoriti kad ona kaže “da”.

Stalna ljubomora. Neutemeljena. Ona koja ženu pravi kurvom iako ona to nije.
Umišljao je. Virio na poslu. Pitao otkud kolegi pravo da joj prođe iza leđa, šta on ima gledat’ šta ona radi. Znao je uletjet’ u kancelariju i istresti sadržaj cijele njene torbe pred svima. Ne bi li našao kakav kompromitirajući materijal. Tako, pred kolegama. Scene i svađe po ulici su bile redovne k’o menzes.

Pakovala je stvari i spremala sina stotinu puta da ga ostavi. Završavalo bi tako što se on prostre pred njom. Pretvori se u pizdohana i cmizdravi, ruka li ruka:

– Evo, ljubavi, uzmi ovo drvo i pukni me. Koji sam ja kreten! Ne idi, molim te. Nikad se neće ponovit’. Nikad, nikad. Volim te.

Znala je ona otići i pored ove predstave. Onda bi posegnuo za prijetnjama da će se ubiti. Da će ga nositi na duši. I vraćala bi se. Dosta joj bruke. A i voli joj dijete, k’o kad je njegovo, neće joj ga očuh voljeti. A može i gore naći. Tako je mislila, jer je takvo je vrijeme bilo – starinsko. Tako su je i savjetovale starije žene, tetke, mater…

– Pusti ga, nalet ga bilo. Nek su mu proste tvoje suze! Ničija nije do zore gorjela – poručivale su joj.

Jednom joj je prekipjelo i rekla mu je: – Ubij se. Spasi me tako. I on popio tablete. Manju dozu, da ga spase. Opet se vratila. I opet je bivalo po starom.
Život pod sumnjom, sumnjiva je što je živa. Znali su se i potući. On nju ispočetka tuleh’o. A ni ona u neka doba nije ostajala dužna. Jednom ga je gurnula svom snagom da je letio dva metra i udario u zid, srećom, samo se ugruh’o. Al’ je od tada smanjio doživljaj.

Sin kad je porastao, pobunio se protiv toga što mu otac radi majci. Nasrnuo na njega. Otac ga ekspresno istjerao iz kuće i razbaštinio. Mati otišla s djetetom u podstanare.
Ovaj vrisko, plakao, izvinjav’o se. Cvilio k’o cuko kad ga voljeni gazda kazni zatvaranjem vrata ispred njuške. Na koncu su popustili i vratili mu se oboje. Sin je, ipak, uhvatio prvu priliku nakon punoljetstva i razgulio daleko. Što dalje od porodičnih trauma u kojima je odrast’o. A majka je nastavila trpjet’ i proklinjat’ sudbinu.
Sve joj je bilo toplo-hladno. Nikad rahatluka nije vidjela. Nikad s mirom u čaršiju izašla da je on ne vreba k’o kobac i umišlja budalaštine. Danas mi ona kaže da psihičko nasilje, bez obzira na sve, nije nimalo bezbolnije od onog mučenja koje ostavlja modrice i slomljena rebra. Možda je i gore.  Pitanje je boli li više duša il tijelo pod udarcima. I savjetuje mladim ženama da to ne trpe. Druga su vremena. Nasilnik će ostat’ nasilnik i psihopat, udarao ga ti drvetom ili ne. Te se dijagnoze ne istjeruju batinom, nestaju tek kad ih crna zemlja pokrije. A i tada ostaju posljedice. Ostaju rane.
„Rane moje teške rane, kako da prebolim…..”
Teško. Jer što kolijevka zaljulja, motika zakopa. Nažalost.

Indira Kučuk-Sorguč