Nisam prihvatio invalidninu i zatvorio se u kuću. Prije svega, invalidnina mi nije dovoljna. Od tih 400 maraka koje dobijemo ne mogu platiti režije i sve ostale potrepštine, to odlazi na lijekove. Osim toga, čovjek u životu mora još nečemu višem težiti i maksimalno iskoristiti svoje kapacitete. I kada si osoba s invaliditetom, ti si osoba koja se mora brinuti za sebe, jer se niko neće brinuti za tebe, jer nema niko vremena
Razgovarao: Kenan Bešlija
Publika ga je upoznala kao člana čuvenog „Magacin Kabarea“, gdje je oduševljavao svojim britkim šalama, najčešće na vlastiit račun. Nekoliko godina kasnije, Jasmin Džemidžić je jedno od najvažnijih imena domaće stand-up komedije, sve popularnijeg zabavnog žanra kako u Regionu, tako i kod nas. No, osim velikog talenta za pričanje šala, Jasmin ima i druge životne zadatke, prije svega borbu za prava osoba s invaliditetom. Jasmin je čovjek bez nogu, ali je i čovjek s velikim srcem i velikom životnom pričom iza sebe.
– Sasvim slučajno sam vidio oglas na internetu u kojem „Magacin Kabare“ organizira „Otvoreni mikrofon“, takmičenje stand-up komičara amatera. Prijavio sam se i osvojio drugo mjesto kao i podršku u vidu nekog angažmana kod njih. Tu je sve krenulo, bio sam kod njih dvije godine. Kada sam se prvi put pojavio na sceni, publika je počela da izlazi s nastupa jer je ljudima bilo neugodno, posebno zbog mojih šala, jer otvoreno i kroz šalu pričam o svom invaliditetu. I bilo im je neugodno, pa su se pitali: „Kako ću ja to… nije to uredu“, ljudi su mi izlazili s nastupa, da bi mi danas, naprimjer, iz publike počeli dobacivati šale. Neobično je vidjeti čovjeka s kolicima na sceni kako se još šali na svoj račun. Ljudima je to bilo neobično na početku, da bi im to kasnije postalo i brand. I to sve dobro prolazi – kaže Jasmin.
Brinuti se o sebi
Iako od djetinjstva teško pokretan te „prikovan“ za kolica, Jasmin nije prihvatio ulogu žrtve, čovjeka koji se žali na zlu sudbinu i čeka pomoć drugih.
– Nisam prihvatio invalidninu i zatvorio se u kuću. Prije svega, invalidnina mi nije dovoljna. Od tih 400 maraka koje dobijemo ne mogu platiti režije i sve ostale potrepštine, to odlazi na lijekove. Osim toga, čovjek u životu mora još nečemu višem težiti i maksimalno iskoristiti svoje kapacitete. I kada si osoba s invaliditetom, ti si osoba koja se mora brinuti za sebe, jer se niko neće brinuti za tebe, jer nema niko vremena. Ti si taj koji moraš stvoriti svoj komad svijeta pod ovim nebom da na neki način preživiš ili da se opustiš i čekaš kada ćeš preseliti, nema druge. Nema tu sredine, sredina je ništa, ono kada završiš školu u sjediš kuću, to je sredina, to je ništa – uvjeren je on.
Kada je riječ o školovanju osoba s invaliditetom, Jasmin je veliki protivnik takozvanih „specijalnih“ škola. Završio je školovanje pored svojih vršnjaka i nikada nije pomislio da bi trebao drugačije uraditi.
– Završio sam redovno osnovnu i redovno srednju mašinsku, sada sam na IT akademiji. Želja mi je bila da završim glumu, ali realno, ne mogu se baviti glumom, osim amaterski, jer kao osoba s invaliditetom ne bih mogao da pratim nastavni plan i program. Tu ima mnogo „fizičkog teatra, kao što je ples, što ja ne bih mogao, ali na stand-up komedijama si opet na sceni. Prenosiš poruku koja je tebi bitna – otkriva Jasmin.
Jasminu je trebala jedna dječija igra loptom da shvati da je na neki način drugačiji od svojih vršnjaka.
– Vidio sam da oni svi trče, a ja ne mogu za njima. Tada sam počeo da shvatam da nešto nije uredu. I onda su mi objasnili šta je razlika između mene i njih. I nisam im vjerovao. Kasnije sam se odvažio i shvatio da mogu da probam neke stvari. Ne moram baš sve probati, ali mogu mnogo toga. U tom periodu dok sam bio na štakama, igrao sam lopte. Staneš na gol, imaš dvije noge i dvije štake i niko ti na terenu ništa ne može. Mogao sam i gol dati da sam htio i kad sam htio. Zbog lopte sam nekad i nogu lomio. Znaš kada pored svih svih problema u životu, slomiš nogu igrajući fudbal. Ne zna sebi čovjek ugoditi nikako. Ja sam čovjek koji se trudio i radio na sebi, nisam osoba koja odmah odustane i kaže: „Ne mogu ja to“. „Čuj, ja ne mogu lopte igrati… Ma hajde da probam… Možeš, ne možeš i ideš dalje…“ – sjeća se Jasmin.
U Jasminovom životu vrlo važnu ulogu igra porodica, koja mu je, priča nam, velika podrška u svakodnevnom životu. A u tom svakodnevnom životu naš sagovornik doživljava razne situacije. Smetaju mu one kada obični ljudi, često iz dobrodušnog neznanja, ne shvataju da osoba u kolicima nije ni bolesna, niti ima sve postojeće invaliditete.
– Dođe čovjek i bez pitanja: „Da li ti treba pomoć?“, počne da te gura, bez obzira da li je ispred tebe rupa. Čovjek gura i gura, okrenem se, on nekakav mršav, kažem mu: „Gospodine, ne morate, ne treba…“. A on meni: „Neka jarane, navikao sam ja civare gurati…“.Razmišljam, možda čovjek ima profesionalnu deformaciju pa će me još i istresti. Držiš se za kolica i moliš Boga da ti puls osjeti. Ima ljudi koji bi da ti pomognu, a da te ne uvrijede, pa prolaze ispred tebe na jedno pet metara, pa se okrenu i pitaju da li ti treba pomoć. Ljudi misle da imamo “sve žive” invaliditete, pa im odgovorim: „Čovječe, pa ti pričaš…“, budu oni iznenađeni, pa kažu: „Nekako si mi sladak“. Jednostavno ne shvataju da u svakoj osobi, pa i u osobi s invaliditetom ima neka osoba s kapacitetom da uradi nešto veliko – kaže Jasmin.
Sve životne zgode i nezgode s kojima se svakodnevno susreće, Jasmina inspiriraju u njegovom poslu komičara. Sve što doživi koristi kao materijal za scenski nastup. No, osim toga, on kao veliki borac za prava osoba s invaliditetom, o životu i problemima ove populacije nastoji informirati kako domaću tako i stranu javnost. U saradnji s uglednom TV kućom Deutsche Welle, nedavno je snimio jedan kratki dokumentarni film o svakodnevnim problemima ljudi kao što je on. Jedan od takvih problema je javni prijevoz, te njegova pristupačnost, o čemu se u filmu i govoru.
Gubitak roditelja
– Ljudima je jako čudno kada osobu s invaliditetom vide u diskoteci, kao „čuj on izašao u diskoteku.“ Čude se kada vide kako se osoba s invaliditetom napila, mora da mu je teško. Ne razmišljaju da je možda izašao zato što mu je dobro. Ljudi misle da osoba s invaliditetom obavezno neki „dobrica“. Zašto bi to uvijek bilo tako? Kroz te videoblogove mi smo htjeli da razbijamo te predrasude. Ono što ja radim kroz svoj posao jeste razbijanje tabua o osobama s invaliditetom, da mi nismo samo neki obični jadnici koji sjede u kući i koji čekaju da ih neko žali i nešto donese – kaže Džemidžić.
Iako psihički veoma snažna osoba i itekako svjestan svojih mogućnosti, i Jasmin ponekad klone.
– Meni je svaki dan teško. Svaki dan se borim sam sa sobom i s glupostima koje me okružuju. Svaki dan ti neko postavi neko glupo pitanje i svaki dan se čovjek s tim bori. Bude ti krivo kada neke stvari jednostavno ne možeš da ostvariš, s nekim stvarima se pomiriš, s nekim nikada, i to je nešto što čovjeku udara na psihu, ali pitanje je koliko si jak da ne daš da to utječe na tebe i da te slomi do kraja ili da te slomi do pola, ali ne toliko da ne možeš da funkcioniraš – otkriva on svoju formulu za vlastiti duševni mir.
Jasmin zna da je najvažnije biti na zemlji i jasno znati gdje su mu životne granice. Istina je ključ vlastitog duševnog mira i zadovoljstva.
– Čovjek kakav god da je, treba da prihvati sebe, da sam sebe pogleda u oči i raščisti sa sobom, takav si, u takvoj si situaciji, ako možeš nešto popraviti, popravi. Ako ne možeš, onda iz toga što imaš izvuci najbolje. Svaki dan uči o sebi i drugima.
Najteži mi je moment bio kada sam izgubio roditelje, jer sam mislio da bez njih neću moći funkcionirati, da ništa bez njih neću moći, ali taj odgoj je meni pokazao, onda kada su oni otišli, koliko je to, zapravo, utjecalo i uz pomoć sestre i brata i svih onih koji me nisu forsirali da radim neke stvari koje zaista nisam mogao raditi, ali sve ono što jesam mogao da radim, podržavali su me u tome.
Pogledi ljudi, komentari, bilo šta drugo, apsolutno me ne dotiču. Znam ko sam i šta sam i šta je meni bitno. Sve ostalo, poput zluradih komentara. Kada kažu: “Što će mu škola, ionako nikada posao neće naći“, mene ne zanima – otkriva Jasmin.
Dok priprema novu predstavu i smišlja nove šale, Džemidžić, jedan od naših najboljih i najpoznatijih komičara, vjeruje da će njegov rad i aktivizam natjerati ljude da nešto promijene.
– Ako se jedna osoba s invaliditetom u godini odvaži, izađe iz kuće i kaže sebi: „Ako može on, mogu i ja“, veliki je uspjeh – vjeruje ovaj hrabri čovjek.
Kad nekog čekam, čekam ga na ćošku zgrade
Jasmin je obrazovan i zarađuje za svoju egzistenciju, no prolaznici uglavnom misle drugačije.
– Kad nekoga čekam, uvijek ga čekam na ćošku neke zgrade, ne znam zašto, i kad god stojim, naiđe neko i „tup“, dadne ti marku. Onda ti izvadiš telefon, da on vidi da ti imaš telefon. Zar nije ljudima dovoljna kilaža, da vide da imam šta da jedem. Pogotovo penzioneri, odvoje od sebe pa ti daju marku. To su te neke predrasude da osoba s invaliditetom ne može sebi da zaradi, da ne može ni da se školuje, da treba što više specijalnih škola da se otvara. To što sam u kolicima nije razlog da mi date marku. Puni smo predrasuda i ubit će nas te predrasude – govori Jasmin.