Prevaru je teško provarit’, a kamoli zaboravit’. Al’ i nekako ide kad te muž vara sa ženom, a šta kad te vara s muškim!? Ima li u toj priči žena ikakve šanse? Ne bih rekla. Ova naša suhoguza hamša vazda je znala šta želi od života, a to su svega dvije stvari – moćnog mužjaka uza se i život na visokoj nozi niza se.
Čim se pojavio novi šef u njenom preduzeću, i to naočit, ona ga je zgembala za sebe i odvela pred matičara. I godinama im bilo prilično plaho i komforno. Zaimalo se svega, samo djece nije. Ni u jednom nije bio kurcšlus, nego im se nije dalo da mijenjaju navike.
Nju su raja u preduzeću inekako podnosila, jer je bila džomet i voljela čašćavat’, dok njega niko živ nije mog’o. Sav je bio k’o upet jarac. Pun sebe, nadmen, napuhani snob. S onom aktovkom ujutro u ruci, besprijekornim odijelom i bijelom košuljom, ulaštenih cipela, da se na njima neko s malom glavom mog’o ogledat’, nikoga u komšiluku nije pozdravlj’o. Ako bi se baš naš’o oči u oči s nekim od komšija, a nije mogo izbjeći susret, tada bi, umjesto govora, udario klimoglav i spuštajući pogled na talijanske cipe. To je bilo sve od njega i njegove mu kulture.
Vala, kad se neko tako ogradi bedemom oko sebe, tu nešto smrdi. Iza tog lažnog sjaja morala je poteć’ neka druga priča.
Svako jutro bi oni tako odlazili bijesnim kolima na pos’o. Prije vožnje, on bi je rendgenski pregled’o. Važno mu je bilo da je ona smjerno odjevena. Ako mu se nije svidjelo, znao bi je vratit’ da se presvuče. Pravi čistunac. Sve je moralo biti po pravilima službe.
Često je odlazio na službeni put, ali bi tada, po pravilu, njoj dovodio svoju staričicu majku. Da joj pravi društvo. Valjda da je ne bude strah samu spavat’ u ogromnoj kući s videonadzorom. Ustvari, da mami bude stalno na oku.
Naravno, na tom (ne)odgovornom radnom mjestu, on je im’o i vozača. Samo, njegov je bio baš faca. Kršan dasa negdje od Ilijaša. Pravo su se pazili. Vozač bi mu skak’o, otvar’o i zatvar’o vrata, glanc’o kola do iznemoglosti. Za to je bio odlično nagrađivan. Što novcem, što poklonima s putovanja. Kad bi ga dočekiv’o na aerodromu, bio je sav u iščekivanju: Šta li će sada hajrovat’ od šefa iz fri šopa?
Tako bi, dok ga čeka, i s guza na guz troši vrijeme po kafeteriji u preduzeću, mašt’o kakvo mu iznenađenje ovaj sprema. Hoće li to biti crveni dildo ili mrežaste crne čarape s bijelim halterima. Ili čipkani korzet boje crvenog vina… Skupi parfem se podrazumijev’o.
Njih dvojica su se toliko zanijeli u svoj golem nâm da su zaboravili na okolinu kojoj tu nešto nije štimalo. Ubrzo je pola preduzeća znalo da tu teče jedna valentinovska idila.
Jednom je neko, iz pakosti možda ili dobrih namjera, na radni sto njegove žene ostavio poruku da malo pripazi na muža i njegovog vozača. Oči su joj iskočile na vrh glave. Nije mogla vjerovat’. Ali, crv sumnje joj se uvuk’o. A, kome ne bi?!
Jednog dana je, vrativši se ranije s posla, dok je sve butum preduzeće mislilo da je on na putu s vozačem, otkrila pravu istinu. Ušla je na donja vrata, gdje je bila podzemna garaža. Polako se penjala stepenicama do spavaće sobe odakle je začula čudne zvuke. One iste sobe u kojoj on, rukovodilac, njen muž, povremeno zatraži da mu bude ljubavnica. Na brzaka.
Pritajila se, i kroz poluotvorena vrata vidjela ono što će je sigurno, cijelog života pratit’. Kao mora. Dakle, scena je ova: njen dragi mužić, odjeven u korzet s crnim mrežastim čarapama i perikom na glavi, sjedi prekrštenih nogu na bračnom krevetu. U ruci drži nešto crveno. Slično nečemu. Ne zna kako se to zove.
Vozač je leđima okrenut vratima, ali u odsjaju stolne lampe, ona vidi pokrete koje ne želi imenovat’. Nikad. Ne zna da li za to huda i zna pravi izraz.
Sišla je stepenicama, vratila se istim putem kojim je i došla. Otišla materi. Taksijem.
Nije malo prošlo, on zove na mobitel. Sipa na nju i drvlje i kamenje, gdje je, s kim je, zašto mu nije rekla kad će kući doć’…
Kad se vratila, čekala ju je još gora situacija. S vrata je doček’o na nož, ludio, pjenio, der’o se: “Gdje se vucaraš, rospijo?!” Nap’o na nju po onoj ko o čemu kurva o moralu.
Jedva se dočepala kupatila i zaključala se. Izašla je kad je zasp’o pred televizijom. Gadio joj se. Nije znala što da uradi. Nije imala kud. I mati je živjela s bratom i snahom.
Sutradan je sve bilo k’o i prije. Pred ulazak u auto bi je pregled’o. Nije je vratio da se presvuče – taj četni moralist. Bila je tog jutra prikladno odjevena. Još prikladnija, jer ništa nije pitala.
Ubrzo je vozač post’o njegov savjetnik. Nekakav. Za nešto. Nije pitala. Ona mu je i dalje kuhala, peglala, prala, čistila…
Nikom ništa i mirna Bosna.
Žena katkad zaista nema izbora. Ili je ona našla pravi, a da ga mahala još nije provalila?
Sumnjam.
Prije da se htjela spasit’ javnog srama.
I tako ostala ponižena i sama.
Indira kučuk-Sorguč