Kada bi postojalo ovozemaljsko dugme pa da ovu svoju vremensku mašinu trajno stavim na „snooze” (drijemanje). Ili još bolje na „off”, tada ne bi bilo satova – bioloških, mehaničkih, svemirskih, ovakvih, onakvih. NIŠTA! Ne bi bilo ni onih nepristojnih pitanja ispod frizerskih kapa i hauba: A, kad ćeš, mila?
– Šta kad ću?
– Pa, znaš…?
– Ali, ne znam!
Je li to mene pucaju neki nepoznati hormoni, pa sad razmišljam o smirivanju? O, Bože, zar tako rano!? Zar smirivanje nije za one okorjele formaliste? I, zar se one četiri junakinje iz (Seksa i grada) nisu smirile tek u 40.? Može li to smirivanje biti NIKAD?
„Njegove namjere mjeriš i vagaš onim trenutkom kada on odluči da te upozna s majkom”. Tako su mene učili moji. Tako su, sigurna sam, učeni svi. To je kao neki tajni kod za koji ti ne treba šifra. Znaš da su dva i dva četiri, sve je prosto, nema tu neke visoke matematike…
Tako je jedne zime došao i moj susret s njom. Pružila mi je ruku. I prije nego što je izgovorila svoje ime okrenula je glavu od mene. Bila je hladna.
Srce je već na sredini vrata, lupa i siječe jabučicu. A, on? On traži frižider, daljinski i teletekst.
– Da moj glas kojim slučajem nije bio previsok, ili možda previše grub? Da nisam bila pretiha? Ili je problem u…? Vruće mi je, najradije bih sad izvršila harakiri. Ili, kao one kamikaze, ponovo udarila na Okinawu.
Nije čekala ni časa da mi pokaže kako je ona na svom terenu. U ovoj, od kada je svijeta i vijeka, dugoj utakmici, bilo je 1 : 0 za nju. Ne priča mnogo. Suzdržana je. Prestala sam je slušati.
„Molim, šta kažete?”
„Da, da, završila sam fakultet, radim, da”.
Šta da joj pričam? O politici? Ma, ne. Žena je u godinama, taman će se ona zamarati ubistvom Gaddafija. O novoj metodi presađivanja cvijeta? Ne znam je ni ja. Bijelo meso je postalo sumnjivo, trgovcima je naređeno da ga po hitnom postupku povuku iz maloprodaje. Da, o tome bismo mogle. Ali, kako da odjednom počnem pričati o pilićima? Odustajem. O lumperaju koji smo njen sin i ja napravili? To nikako ne dolazi u obzir. Nešto i sumnjam da želi to čuti.
Uostalom, o tome ne razgovaram ni s vlastitom majkom. Nas dvije imamo onaj odgajateljski odnos. Nemamo čak ni isti ukus za muziku. S njom se priča o poslu, kreditu, nekim drugim temama, ove „neprimjerene” su u šteku za prijateljice…
Kažu da muškarci u ženama traže svašta, pa između ostalog i majku. Štaaaaaaaa!!!!???? Kakvog li teškog saznanja na minusu koji se te noći protezao do Trebevića. „Ja hodam s maminim sinom i večeras sam ovdje na finalnom evaluiranju!”. I koliko god se teško snalazimo u vremenu u kojem se ne poštuje niko i ništa, još ima i onih frajera koji nijedan korak ne prave bez zelenog svjetla svoje majke.
Nije bitno hoćeš li se skrasiti sa 20, 30, ili 40 godina. Život udvoje je lijepa stvar. Utroje? Hmmm… Ne bih rekla.