Sve je danas na prodaju. Zvanje, znanje, obrazovanje – hajde de. Pa i zdravlje se prodaje, samo da se ima. Da se pred svijetom pokaže ili da se čovjek iz neke teške gabule izvuče. Imaš bubreg – prodaš bubreg. Prodaja je i kod nas otišla toliko daleko da nam je svima već poštapalica: On je takav da bi i rođenu majku za sto maraka prod’o!
O prodaji duše đavolu ne treba ni trošit’ riječi. A, brate, i cijena joj je baš pala. Toliko da se danas duša kupuje za ultru, za ručak, za ljetovanje. Eto kol’ko se cijena jadne duše srozala da ispade da je ona jeftinija od tijela. Sad vrijedi ona: Možeš imat moju dušu, ali tijelo ne!
I ljubav se kupuje, zapamtite. Ne radi se tu o klasičnoj trgovini s tezge, ali se savremenom čovjeku sve samo kaže. Dakle, evo da vidiš, ako kažeš ne, šta propuštaš.
U samo jednom danu čula sam dvije tako slične, a opet različite priče. Muško se prodalo!
Il’ su žene postale takve goropadnice il’ muškarci više nisu muškarci. Sve se pokarabasalo, gluho bilo i naopako!
Priča mi moj stari kolega kako ne može opstat’ od jedne divne crne žene koja ga proganja k’o vuk lasicu.
- Sve mi nudi, sve mi daje. Dobro je imućna, bavi se prodajom nekretnina u Švici. Ubi od love. Super i izgleda. Raskošna crnka tek ušla u četrdesetu, baš k’o da je iz ovih latino sapunica sad izašla. A udata. Ona udata, ja oženjen. Njoj to ništa ne smeta. Kaže bit ću njen, kadli-tadli.
Ona je njega pikirala i što joj on više izmiče, ona ga više slijedi. Pošto mnogo putuju oboje, ona mu napravi sačekušu i nema mu micanja.
Nije on mog’o ovoj jastrebuši dugo izmicat’. Ha mu je kupila prvi poklon, čuveni Šafhauzen, u basnoslovnoj vrijednosti, on joj se zahvalio na muški način. I bio je kupljen. Poklon po poklon,gotiva po gotiva, kavijar i džin, i on posta njen Rin tin-tin.
Ženi se ne javlja nikako, s ovom putuje po svijetu i nosa joj torbe, a njoj baš nofi.
„Sve što sam imaalaa, to sam i željeeela. A sve što sam željeeela, to sam i imaalaa“, baš ko Mima Šiš iz „Audicije“.
Njen čo’jek to sve zna, ali i on stavio klapnu na svoje ionako razrooke oke, dok ona landara sa svojom markiranim kesama i zveči k’o zvečarka od onih masivnih ogrličetina što joj k’o pancir od zlata čuvaju poprsje.
Kažem mu: Ljubav se ne kupuje. Otpjevam onu slatku pjesmicu, narodnu međimursku, što mi je ušla u glavu preko grupe „Vještice“: Ljubav se ne trži, niti ne kupuje. Ljubav se ne trži niti ne kupuje…. Ko ljubiti ne zna, ko ljubiti ne zna, šaj nek se ne hapljuje…..
U prijevodu, s ljubavlju se ne trguje, ljubav se ne kupuje, ko ljubiti ne zna nek’ i ne počinje.
- Ih, kaže mi on, pa ona me ganjala i dobila… Godi čovjeku u mojim godinama da ga takva žena hoće!
„Sve se bojim da te kakav kokuz ganj’o da bi mu se pred’o. Ost’o bi uz ženu i gled’o odakle je vedro!“ – doviknem mu dok je hud letio da dočeka ovu svoju veletrgovkinju na aerodromu.
Nije malo prošlo, a i druga priča me dočeka.
Ona je djevojka pod konac. Radena, prelijepa u nekom egzotičnom fazonu, tamnoputa, savjesna i odgovorna – ma sve ono što se danas ne traži. Iz tipične je radničke familije – sve sa svojih deset prsta i sve pošteno. I počne se zabavljat’ s momkom koji se predstavlj’o kao uspješan mladi menadžer. Kalio se u ovim arapskim zemljama i vratio se u Bosnu da to svoje „znanje“ i „pare“ negdje uloži. No, pokazalo se da je ono što je zaradio i pojeo, da sa znanjem i nije baš „na ti“, jer su ga Arapi vratili i prije isteka ugovora, i da eto ne može naći ovdje posla pa se njoj privalio.
Ona ga je zavoljela takvog i nije u tome vidjela problem. Zaručili se, voljeli se, sva čaršija znala.
I približio se njegov rođendan, ona se potrudila da mu kupi poklon i tortu sama napravi. I da mu priredi malo iznenađenje i ode do njegovog stana. Imala je ključeve, ali vrata nije mogla otvoriti. Zvala ga na mobilni, ali ništa. Cura se k’o pokisla kokoš vratila kući.
I pokušavala ga dobiti naredna tri dana. Od ovoga ni glasa. K’o da se sam u ISIL vrbov’o.
Četvrti dan joj se javio, ona mu rekla za rođendan, poklon, tortu. On dođe pred njenu kuću i uze poklon. Na njeno pitanje: Šta se ovo dešava ? Je li sve uredu? On promrmlja da jeste i da žuri, pričat će poslije.
Nije nikad bilo tog „poslije“. Ubrzo je saznala, preko društvenih mreža, da ovaj zgubidan ima novu trebu. I da je treba slučajno jako bogata i usamljena žena.
I naravno, slikaju se po fensi restoranima i gala turističkim destinacijama.
Ona je smogla snage i uradila samo jedno. Poslala mu je zaručnički prsten poštom s porukom: Ljubav se ne kupuje. Niti se za ljubav moli.
I.
Čiča miča gotova priča.
Indira Kučuk-Sorguč