Ja lično sam jedno iznimno upušćano žensko, koje tvrdi da nigdje ništa u životu ne treba trpjeti. Život je kratak. Birajmo ono što nam godi, a okrenimo leđa onome što nas smeta, naročito ako je brak u pitanju.
Međutim, saslušah čudnu besjedu jedne naše ugledne doktorice o tome. Ona je razvedena. Odgojila divnu kćer. Cura već velika. Ima divan stan, privatnu praksu u kojoj odlično zarađuje. Ma, čovjek bi rekao da joj je sve potaman.
Zato me je iznenadila kada je skinula masku sreće, koju svi nosimo na ulici i Fejsbuku, a skidamo je kad zaključamo vrata našeg stana ili kuće.
Elem, kaže doktorica da nikad nikome ne bi savjetovala da se razvodi ako baš ne mora. Prenosim vam ovdje njenu priču, a vi sami procijenite jeste li saglasni ili ne:
– Srećo moja, nije isto udata i razvedena žena. Vjeruj mi da nas svi drugačije gledaju. Ne znam kako da ti objasnim – kao da smo manje vrijedne. Ja sam mnogo više naučila od nepismenih nego od kao uspješnih, obrazovanih žena. Ove druge hoće karijeru, hoće da im je brak perfektan, hoće da im je kuća perfektna, a i ne vide kad postanu hamali svega toga. Ove nepismene samo sebe nacifraju i ne zamaraju se ničim plaho. Kroz svoj posao srela sam mnoge razvedene žene, većinom uspješne i obrazovane. I, eto, razvele se i šta sad? Umjesto da na njima vidim neku životnost, vidim depresije. Ili, ako ne depresiju, onda neka budalasanja da u pedeset i nekoj glume mačke i iživljavaju neiživljeno. Sve vidim, ali ne vidim sreću.
– Dobro – kažem joj – zna se da nema pravila i ti si se razvela i ne pripadaš ovoj kategoriji najarcanih pedesetogodišnjakinja što ne znaju šta će sa sobom. Traže neko puko sevdisanje.
– Tačno, eto, i ja sam se razvela. Ne mogu reći da sam se pokajala, jer se stvarno nisam imala za šta uhvatiti. Ali, ako se žena i za šta ima uhvatiti, neka se ne razvodi. Moj je i pio, i nije radio i još imao poganu narav. Ako samo pije, boli te briga. Samo nek ne tuče. Ako ne radi, neka ga. Zakovat će nešto u kući, uvrnuti sijalicu. Ako ima poganu narav, ma smirit će se kad prođe mladost. Ili nek ti na jedno uđe, na drugo izađe. Moj je imao sve tri negativne osobine i neka sam otišla. Opet, i s njim takvim, mislim da bi mi bilo lakše. Ali šta je, tu je. Eto, bilo je nekih muškaraca, ali nije lako naći muža i skrasiti se kad imaš dijete, naročito žensko. I ovo da ti kažem, razvedena žena može biti najpoštenija, ali na njoj je zvono da je meta, da je treba pokupiti. Znam mojih kolegica koje su udate i švaleraju se decenijama. Ali, njima niko ništa ni da zucne. One su udate. A na meni, vazda zvono. Zato, eto, ti pišeš. Reci curama koje se udaju da dobro razmisle. Da se ne razvode bezveze, posebno ako imaju djecu. Lakše će im biti vjeruj mi, čak i ako je naopak. Čuj neslaganje karaktera. Ja ne znam brak gdje se karakteri baš skroz slažu. Nek otvoe oči dok se ne udaju, a kad se udaju, nek ih onda zatvore. I neka se ne sekiraju. Znaju one nepismene bolje od nas, vjeruj mi. One sebi nagode, a čo’jek nek trubi. Neka ga. Pokrij ga da ne ozebe.
Zamisli me doktorica pravo. Nešto kontam da u ovom slučaju treba muški mozak poslušat. Oni se nikad ne razvode. Oni svoje provode. Ali, oni i ne trpe.
U njih se uvijek malo ašikuje. To jest, malo se jaši, a malo se kuje.
Da je bogd’o žensko dileja te vrste. Al’ nije.
Nema ženska da je mirno. Ako je razvedena a mirna u duši, onda čaršija za njoj zvekeče. Ako je razvedena a nezadovoljna, kažu, eno je jadnica: dala svima pa se pokajala! Ako je žena u braku a u srkletu, onda joj je dovoljna njena muka. Ako ima fin brak, neko će joj se umiješat samo da nije rahat.
Zato, cure, pamet u glavu i svoj novčanik. Jer ako dođe do grla, halali Huso materi. Ode čovjek. Pardon, ode žena.
Indira Kučuk-Sorguč