I muškarci imaju ono stanje. To je kad ih safata naka pomama pa bi da su mlađi, slađi, harniji. Oni bi sve živo da im pod ruku dođe. Ako ne nasrću direktno, onda pare oči, škrgutaju zubima, iz nosa im se dimi, a žvale curkaju iz otvorene labrnje kad im mozak registrira mladu, zdravu i dobro dekoltiranu junicu.
To je „ono” stanje. Kada im slabi potencijal dolje, ali raste želja gore.
I premda sam o muškom klimaksu pisala, zanimljivo je da se i s tom medicinskom pojavom opet priroda poigrala. Ona je nekako išla ruku pod ruku sa ženskim klimaksom, bar u tim nekim pedesetim godinama. Ali sada, što se ženski klimaks pomiče naviše, to muški klimaks ide naniže.
U mojoj raji, među četrdesetogodišnjacima, odvija se prava drama. Htjeli bi sve odjednom: i dobru lovu i luksuzna kola i uzornu suprugu i finu djecu i kuću na moru, a naravski i vikendicu na planini. I tu nije kraj – i jednu švalerku za pokazivat’ i onu drugu tajnu za trenirat’, a ne bi bilo loše ni neku golubicu za naganjavat’ po Baščaršiji, sad kad su gugani pod pritiskom instaliranih senzora naglo odlepršali.
Htio bi taj pomamljeni bezdlakaš jednu koja mu daje tajne znake dok je na mejdanu s jaranima, da svi jarani vide kako je on poželjan za nju k’o Messi u Vrbanjuši!
I naravno, takve svemoćne klimakterične frajere prati poznati „autfit” – što više hoće da je fit to je sve više aut.
Oni koji još imaju perje na glavi puštaju kosu i iživljavaju se na okolini. Ispituju postotak tolerancije kod dobre Bosanke.
Daju se pramenovi, farbaju brada i brkovi, sređuju nokti na rukama i kandže na nogama, stružu pete, tetoviraju tetive i zapešća, skidaju bradavice i vene isisavaju. Klepetala u usnoj rori vade i ugrađuju „svoji zubi”. Šuplja usta puna implantata.
A što se utežu… Utežu se u kožnjake, u ove što ih sad zovu slim fermerkama, nose uske potkošulje i bildaju bicepse. Tetovaže su postale obavezne k’o dnevna kafa. Onomad su se tetovirali samo kapedomci ili jalijaši te tu i tamo kakav momak s duplim jajima, jer je valjalo bez anestezije nabocat’ iglom ime kakve trebe ili vječni natpis JNA 71, a sada i nane graviraju incijale unuka na ručni zglob.
E da ih ne bi smatrali karananama, ovi vajni i bajni sredovječnici kol’ko znam – a mahaluša zna puno – samo što se dolje nisu istetovirali. Mada ima ona priča da se jedan i dolje istetovir’o. Doš’o na plažu u kupaćosima svijetloplave boje. I svak’ živ vidi izlaze slonovske uši iz gaćonera. Kad su ga pitali šta mu je to: – Pa slon, kaže s onim dileja osmijehom.
Možemo samo zamislit’ kol’ka mu je surla – k’o da je to htio reći!
Jedan moj drug, koji pripada onoj kulturnjačkoj napasti – tipa „došao”, „pošao”, „impresionirao” – ma udav živi, cifra se k’o kakva seoska mlada. Gdje god nađe kakvu staklenu plohu, on se ogleda, namiguje sam sebi, beči se baš k’o da je iz Beča. Okreće se oko svoje ose, diže lijevu obrvu i uvlači stomak. Dosadan je i svojoj sjeni, koja stalno od njega bježi. Ali, ne možeš ga ne primijetit’. Da je im’o pedeset prije pedeset godina, zvali bi ga „uštirkani”. Danas ga zovu „pegla”. On je sav ispeglan – od glave do pete. Kaže da mu žena i gaće pegla. Kontam u sebi: đe to još ima, kod mene bezbeli nema. Ha ih upotrijebim, ha ih frljaknem. Nema se kad otkuhavat’. A i dođe te skuplja pita neg’ tepsija.
Al’ mogu ja kad gaće s pijace nosam, a ovi s ovim markoznim nek se fataju pegle kad im je Bog dao obilato.
Drugi mi opet jaran boluje od boljke „eh da sam kosat, đe bi mi kraj bio”. On godinama nabacuje ono malo paperja s desne na lijevu stranu pa ga zovemo „Miki Jevremović”. Navali na onu vaticu kilu gela pa mu se glava ucakli k’o prišt pod mehlemom. Ali, njega to ne koleba. Doduše, svako malo priča o nakim preparatima za rast kose. Najbrži je naručilac raznih pilfuda. Možda je i zaustavio opadanje, ali ružnoću sigurno nije.
A stari jedne moje jaranice definitivno je najsmješniji. Raspada se od godina k’o kuhani patlidžan, ali zabacuje udice i prema curama mlađim i od njegove kćerke. Jer on je Baja. On je Jak. On je Blek Stijena.
Rastavlj’o se tri puta i sad ima četvrtu za koju svi misle da mu je kćerka, a neki i da mu je unuka. Ne dô ti Allah dragi reći da si mislio od žene da mu je kćerka, on će te zasuti psovkama.
– Pa šta je, bez starca nema udarca!
Aha. Al’ moždanog.
Indira Kučuk-Sorguč