– Ostavio ju je poslije toliko godina, sram ga bilo! Tako curu zavlačit’ godinama, privest’, ne oženit’ i na kraju ostavit’! – odjeknulo je Bugojnom.
I dok je čaršija odmahivala glavom, čudila se i osuđivala ga, ja sam čula drugu stranu priče. Onu koju je njegova mater ispričala sestri, pa sestra snahi, pa… znate već kako to hoda.
Uglavnom, on je fin momak. Baš fin. Sav ga komšiluk volio još kako je rast’o. Nekako isti svoj otac. Nikad mu ništa nije bilo teško, priskočit’, priletjet’, uvijek sa svima upitan, ali malo samozatajan.
Tip: Ako sam dobar, ne mora značiti da sam budala.
Ali mnogi dobrotu, smirenost i povučenost smatraju upravo tako – kao nedostatak karaktera, slabost… Ma, ukratko, većina baš misli da je dobar jest jednako budala. To jest, da su dobar i budala na istoj deredži.
Njegovi nisu bili imućni. Poštena radnička porodica, koja jedva, ali dostojanstveno, sastavlja kraj s krajem. Stoga je znao on dobro da se ne smije zezat’ kad je upis’o fakultet u Sarajevu.
Stisnuo je i upisao medicinu. Kad je šenluk nek’ i hala gori.
U Sarajevu je upozn’o curu otud – što će reći iz njegovog kraja, iz jednog sela oko Bugojna. Nije je znao prije. Očito nisu izlazili na ista mjesta poput raznih narodnih zabava oko Bugojna.
Počeli se zabavljati u Studentskom domu Bjelave. Njemu krenulo na faksu. Sve suhe desetke. Ma glave nije diz’o, a plus pronicljiv i inteligentan. Miljenik profesora. Mati i otac od usta otkidali i slali, a on osvjetl’o obraz i pokaz’o im da je njegovo školovanje dobra investicija.
Njegova draga popadala sve ispite. Izgubila godinu i onda se fol nekako prebacila u školu za medicinske sestre ili tako nešto. I opet popadala na ispitima k’o kruška. Ona je već tada imala u vidu koja je njoj diploma zanimljiva. Sačekati da joj momak diplomira i da se uda za doktora, da bude doktorov’ca, kad već ne može biti doktorica.
Kao iz Arsenove pjesme “Djevojka iz moga kraja”, imala je želju da ga liječi, pazi i bude tu, a on moralan i fin kakav jeste, neće je ostavit’ na cjedilu – oženit će je poslije.
Malo ga pazila, a puno hodala, uz obrazloženje da mu ne smeta dok uči. A nekako je počela davat’ te neke ispite za medicinsku sestru. Ma, puna šaka brade.
Završio on faks. Nije se uspio ubaciti odmah na kliniku, ali je počeo radit’ za neku američku zdravstvenu organizaciju u BiH. Lova do krova.
Roditelji odahnuli kad se zaposlio. Počeo im je izdašno vraćati sve što su ulagali u njega. I posjećiv’o ih svakog vikenda. Da ne ostanu željni jedinca.
I kupio je stan uskoro kod Merkatora na Socijalnom. Tada su počeli pritisci da se ženi – vakat mu je. Sve po redu. A i zaslužila je, bila je s njim sve te godine. Neće valjda dopustiti da ga sad pokupi neka sponzoruša.
Ali, sumnj’o je on već dugo u vjernost svoje dugogodišnje djevojke. Sumnj’o i šutio. Nešto mu nije dalo, nešto ga je kočilo. Ipak, popustio je pritiscima. Priveo ju je, kako se kaže u narodu.
Ona bila fina sa svim njegovima. Poletna kad bi im došli na naselje. Uskoro su počeli i pritisci da je ženi, nije fino tako živjet’ nevjenčano. Eto i ona je našla posao u nekom frizeraju, lakše je udvoje.
A on oteže li oteže.
Puk’o je preko noći. Svojoj će uplakanoj materi ispričati da je sumnj’o, čak i naš’o neke sumnjive brojeve. Dao joj je tim sumnjama šansu da prekine ako nešto radi, da je ne razotkrije do kraja.
Kad bi krenuo u Bugojno kod svojih, ona bi ostajala pod izlikom da se on fino opusti sa svojima dok ona opere prozore, ispegla, počisti…
U vrijeme današnje tehnologije, nije teško naći snimače zvuka koji snimaju po dva dana. Ugradio je jedan takav i to onaj koji reagira na zvuk i tad sam počne snimati.
Vratio se u nedjelju uvečer. Dočekala ga ona s večerom, sve ok.
Upit’o je šta je radila. Ona izbiflala sve kućne poslove. Potom je izvadio snimač zvuka sa skrivenog mjesta i rekao: – Sad ćemo vidjeti kako ti je išlo.
Kad je to vidjela, lice joj se iskrivilo. Pobjegla je u drugu sobu. I plakala glasno, urlikala. On je uzeo njenu cigaretu sa stola i mirno pušio slušajući krike strasti u spavaćoj sobi stana koji je nedavno kupio. Skužio je i k’o je ševac. Njihov zajednički poznanik i zemljak. Upravo onaj na koga je i sumnj’o. Oženjen mangup s četvero djece, bez stalnog posla.
Kad je izašla iz sobe, izgledala je k’o da su je vuci čupali. Raščupana, lica crnog od razlivene maskare, crvena, uplakana… Bacila mu se pred noge, grlila ih i molila ga da joj oprosti, da neće više nikad. On je samo ust’o i rek’o joj da će spavat’ u hotelu i da do sutra uvečer neće da vidi ni njenu šnalu.
Sutra kad je doš’o, ona nije bila izašla. Još jednom je pokušala. Uredila kuću, napravila sva njegova omiljena jela, sredila se koliko je god mogla. Molila ga da zaboravi tu njenu glupost, da neće više nikad, obećavala da će biti krpa pod njegovim nogama, samo da joj oprosti.
On je tad izašao iz sve smirenosti, siknuo da mu ne treba krpa, nego žena. I rek’o da ima sat vremena da izađe i da joj je bolje, jer će je on izbaciti ako odbije.
Izašla je. Propala joj investicija. Danas ona zna da dobar ne mora nužno biti i budala. Samo što žene ne vole i ne cijene kad imaju dobre muškarce. Odnosno, počnu cijeniti nakon što se opeknu. A tad je kasno hajrula.
Indira Kučuk-Sorguč