Priča mi prije nekoliko mjeseci jaran jednog mog dobrog jarana kojeg nisam vidjela neko vrijeme jer se povuk’o u kuću, uz ženine skute, da se tom mom drugu opasno ljulja brak.
Sreli se mi u neke sitne sate, ja se kući vraćala s nekom koncerta, a on šetk’o od kafane do kafane, sve se nadajući da će ga ovaj naš zajednički jaran zvati pa da nastave to obijanje cugerskih rupa.
Al’ ovaj ni mukajet. Kod njega je inače vrijedjela ona stara: obećanje ludom radovanje. Ako ti je taj rek’o da će nešto uradit’ u dogovoreno vrijeme, ti mu odmah nađi zamjenu, il’ se sam prihvati posla. On na sve ima odgovor, a neodgovoran je u milu majku. Što jes’-jes’.
I stadosmo mi tako nasred ulice kao dva usamljena slučajna prolaznika koji će se radije mrznut’ i cvokatat’ od zime nego se uputit’ tamo gdje te svaku noć muka mori.
I krenu on odmah da mi se žali na prijatelja: – Ma evo ga zovem, rek’o doć, hodam od nemila do nedraga, od Hvara do Bara, a on – ništa. Zovem ga – ne javlja se. Mora da ne smije izać’.
Što ne smije, vazda je hod’o – ako je ko hod’o – on je. Ja najbolje znam. Nahodali smo se i nahojcali k’o malo ko – nabacim i ja, samo da pošprajcam priču.
– Ma ona njegova ga stisla, ne da mu dahnut’. Pretvorio se u papučara, diše na škrge, jede na slamku, šuti k’o zaliven.
– Nije to, ne bih rekla. On je vazda kasnio, nikad ti se na fontele ne javi po pozivu nego dva dana poslije. On je nepouzdan – takva mu japija. Niko ga živ neće promijenit’ pa ni žena.
Ali, on ne popušta, drži se svoga: – Ma sve to stoji, lakše je mrtvog oživjet’ nego njega naučit’ poštovanju i sebe i svog vremena i tuđeg. Ali, ja sam s njim stalno, mi smo i vareni i pečeni. Sve mu znam. Znam i da hoće ostavit’ ženu. Ne može on s njom. Ona je tiranin. Ako samo jednu noć ne dođe kući, ona mu prijeti, dovodi oca i brata da ga mlate. Živa frka u familiji. Ne znam kako to Brada trpi. On je iz kulturne porodice, nikad niko u toj kući nije ton povisio, a kamoli da su noževima letjeli jedni na druge. Ne može on to svarit’. U toj kući je vazda bilo „došao, pošao, našao, impresionirao…”. Njemu se kući ne ide. A mora.
– Pa naravno da mora kući. Oženio se, ima dvoje djece, pičurladi, valja mu pripomoć ženi koja radi dva posla da bi ih izdržavala, dok on truni o životu, a još se ni lopate ni krampe nije uhvatio – nikad još nije rukava zasuk’o. Fakat se ponaša ko da je iz zlatnih muda izaš’o!
E na taj moj direkt, verbalni, iako mi je došlo da ga k’o onaj Tajson Furi Klička spucam među rogove, on je krenuo u dublju analizu: – Ona njegova Baha ga stišće, provjerava, ljubomorna je ko pašče. Kad smo vani, ona ga zove, ispituje gdje je, s kim je, kad će kući… Ne može čovjek ni s kolegicama s posla stati, a kamoli koju popiti. Ona odmah zove moju Nađu i njih dvije se spreme i za nama. Ti znaš da je Brada šarmantan, oko njega vazda ima curica, ali nije on od prevare – jok. Rek’o bih ja da jest’. Al’ nije, fakat.
– Dobro, dragi Piva, ali imate i jedan i drugi po četiri banke, a ne trijeznite se, ne radite ništa posebno, imate porodice, a hoćete da ste vječni dječaci. Spustite loptu. Pa ne mogu žene i donosit’ i gojit’ djecu i čekat’ vas k’o Penelope.
– Nije do Brade, vjeruj mi. Ali, puknut će. Rek’o mi je, rastavit će se. On ne može dreke. Njega je njegova Tidža u pamuku odgajala. On je nježan. I danas ga mati zalijeva k’o rijetki cvijetak. Ja je malo hladno a ljeto je na kraju, ona mu termofor među noge stavi.
I tako, priča je trajala i trajala… I ja poslije dva sata smrzavanja odem kući, a on ga nastavi čekat’.
Da bi ja, što hoće dragi Allah, Bradu srela sedam dana poslije i k’o kad se dugo nismo vidjeli sjedosmo na kafu. I izmahalam mu ja da sam srela Pivu, al’ ne pričam ništa. Zavezala.
Kad će ti meni ovaj u povjerenju: – Jebote, Piva se razvodi. Poludjela mu Nađa. Ja znam, fakat je vara. I moja Baha poludjela, kaže i ti si s njim – s kim si takav si. A ja šutim. Sve sam ga vrijeme pokriv’o. Lag’o da je sa mnom a on se spanđ’o s nekom piletinom, odlijepio od ljubavi. Sve mu lale iz ušiju, a srcad iz usta. I ja sam mog’o nagrebusit’. Moja žena i ova njegova se udružile, ma belaj pravi.
Eno se moja Baha ljuti pravo što joj nisam isprič’o sve, kaže, ne bi ona Nađi rekla, ovako pravila budalu od sebe i s njom jasala od kafane do kafane, od buđaka do buđaka, od sokaka do sokaka, ne bi li nas na kamari uhvatile.
Upadnem: – Čudi me da ga i ti nisi malo promehenglo. Sam kažeš: s kim si takav si, a nije Baha džaba ludovala…
Šta ti je bona, Tidža bi me razapela. Još da sazna da sam druga provalio, mor’o bih napamet „Idiota” naučit’!
A umalo i od mene idiota. Sve što je tu noć rugalica Piva izbrabonj’o na njega se, ustvari, odnosilo. On je to hudnik sve na sebe mislio. Boljela ga njegova kob. Njemu je razvod visio nad glavom. A da to te noći nije ni znao.
Rugala se ruga… pa postala druga.
Indira Kučuk-Sorguč