LifestyleTeme

Krpelj s Čengić Vile

Joooj, sva se naježim kad čujem oko sebe da neko nekoga zove: brateee!!!! Pošto se riječ „brate” čuje na svakom koraku – logično, ja sam vazda naježena.
Ne znam kad i ne znam gdje se s tim počelo. Samo znam da je ovdje uvezeno, k’o i mnoge druge stvari kojih se ježim. Tih novotarija napretek, ali barem da koja valja pa ni pô jada. Ovako na svakom koraku „brate” govori i mlado i staro i obrazovano i ono manje i elita i sitna buranija, i doktori i vjerski službenici i mehandžije i piljari i žene i muškarci.
E i on, taj krpelj s Čengić Vile, oslovljava svakog svog jarana, polujarana i bjelosvjetskog hohštaplera s „brate”. – Đe si ba brate, nema te… Šta se dira?! Ko je dir’o, ko je diroooo, ne da Hike svoga brata!!?

Čuj, brata… Otkako znam za sebe, mi smo na Čaršiji, a kol’ko sam čula i u drugim bosanskim čaršijama, govorili „buraz”, dok su Here tepali jedni drugima s „braća”…
Nikad više uvezene „braće” nismo imali, a nikad manje prijatelja koji bi za te i krv dali – mislim, ako ste iste krvne grupe, il’ bubreg il’ svjedočili za tebe ako ti se kakva nesreća nadvila nad glavom…. Znači, to „brate” je naka nova poštapalica, koja samo para uši a čovjek koji te tako zove, ako mu je dur guzici, vrlo brzo zduši…
I ovaj s Čengić Vile je takav – lav na priči – miš na djelu.
A u duši baš peksin.

U neka doba obreo se u Londonu. Mlad, plav i neobuzdan. Otiš’o da zaradi koju keku, jer se roditeljima smučilo da ga gledaju kako od njih kamči i u lošim podrumima troši taj jad iz dana u dan. Poslali ga tamo, jer im je kćerka od tetke na tom maglovitom sjeveru i može mu pomoći da se snađe. I pomogla mu je – našla mu da šankeriše u nekom baru dok ne skonta ovaj Plavi, kako su ga „braća” odmilja zvali, šta bolje. A kuš bolje od ovoga, jer je on na jedvite jade završio onu srednju ugostiteljsku školu za konobara. Nije ni maturir’o sa svojim razredom, nego tek poslije popravnog u augustu.

Helem nejse, ode ti ovaj zgubidan u svjetsku metropolu, kont’o i tamo će svoj mangupluk prosipat’. Zaradit’ 100 funti, a uzet dvije stoje… Ma, malo morgen, brate!
Jedva je sastavlj’o kraj s krajem, čak i svoje zvao da mu šalju, ali je od njih dobio šipak. Međutim, posreći mu se. Naleti na jednu regularnu Engleskinju. Cura baš fina, imala svoj mali biznis, pravila i prodavala nakit od plemenitih materijala i solidno zarađivala. I on ti nju obrlati na taj „brate-sestro” način i uvali joj se. Priženi se. Zapravo, priselembeti ovoj radenoj i prisebnoj curi, kojoj je valjda još samo trebao topli muški zagrljaj. E to nije mogla naći kod londonskih japija, a njihovi klošari i džilkoši je nisu zanimali pa se upecala na plavookog Bosanca telećeg pogleda.

Njemu baš dobro bilo. Ona se zaljubila, a on je gotivio njenim parama. Tu i tamo bi joj pomog’o da unese sanduke pune kojekakvih tričarija za pravljenje nakita i to bi bilo sve što se tiče paženja, ali je zato maženja bilo napretek.
I postalo je to pravo ozbiljno. Toliko da je ona bila spremna napustiti London i doći u Sarajevo da živi s njim. Jer, on joj je prosuo priču da svoje roditelje u starosti ne misli napustit’. A da k’o bîva ne može ni bez nje.
I tako dođoše oni na Čengić Vilu kod njegovih. Svi sretni. Roditelji oduševljeni budućom snahom. Samo on, kako se vratio, okrenuo ćurak. Nešto se nećka, izbiva iz kuće, nju ne pokazuje svojoj „braći”. S njom je samo u kući, a kad izađe vazda je bez nje.
Ona se kući s njegovim sporazumijeva pomoću trikova, a on se u birtijama i podrumima s braćom naljeva.

– Ne mislim ja, brate, nju ženit’. Koji će mi moj?! Sve je to tamo u Engleskoj jalovo i beživotno. Ne vrać’o se ja više tamo, ne zvao se Hike.

„Braća” ga pitala što ju je dovodio. – Eki, brate, što sam je dovodio… pa neka je s mojima, brate, šta fali?! Što je, brate, Žika Pavlović doveo Elzu? Hajd’, ne pravite se glupi!!!
Znači krpelj sis’o dok je im’o šta. I kad je isis’o sve, sad mu je i majstorica za nakit postala obična bižuterijka.

Roditelji ga smarali da je ženi, a Plavi čuperak ništa. Sve dok se i ova k’o Elza nije sama pokupila i vratila u London.
On nije krenuo za njom. Zavalio ženu do balčaka – ona ostavila uhodan posao, rasprodala sve – od materijala do svega što je napravila, otpustila dvije radnice, izdala stan za sitnu lovu, jer je mislila živjet’ u Bosni. Uz to sve, on joj se dobro naslonio na budžet i izvodio „braću” na račun zaljubljene dame iz Londona.
Napio se krpelj dobro njene krvi i dobio snagu.

I potrajala mu je par godina.
Čujem da se oženio. I da su se uloge zamijenile. Sad mu ova mlada pije krv. I to na slamku.
I ona je dobrostojeća, iz okolice Kiseljaka. Muštra ga ovo kiseljačko djevojče k’o cuku. Ni „braću” više ne viđa.
Ma šta braću, ni roditelje.
Plavi je baš poplavio.

Indira Kučuk-Sorguč