LifestyleTeme

Prijateljica kradljivica

One su bile dvije najbolje prijateljice. Zajedno od obdaništa. Zajedno u osnovnu, u gimnaziju, zajedno i na faks.  Dijelile dobro i loše.  Vezane jedna za drugu svime samo ne krvlju. Iako su imale malo starije sestre,  ništa to. One su jedna drugoj bile više od sestre – ma k’o posestrime u svemiru!

Bile k’o nokat i meso. Ludirale se, slavile maturu na svoj način. Nikad sa školskom rajom. Jok. One su uvijek imale neku svoju iznikten proceduru.  K’o da su živjele po paroli: Neka nama nas. A ostale k’o šmirgla. Tako su se samo pojavile na onom Crvenom karanfilu – onom velesajmu maturanata kad se k’o biva slavi odlazak u zrelost, i uhvatile noge.  Vazda su imale neki svoj plan. I roditelji su im govorili da su „amantizaman”.  Same sebi dovoljne.

Kad su bile mlađe, izmišljale su šta će sašit’ barbikama, koje će kolače pravit’, a kad ispržit’ dvije kese kokica i gledat’ horor filmove do jutra. Noćivale jedna kod druge, spavale u istom krevetu, kampovale, planinarile, furale na more… Ma sve zajedno..

A kad su se zadjevojčile, svoje prve simpatije, ljubavne jade i tajne, jedna drugoj jedino otkrivale. Obje bile raskošno lijepe.  Jedna plava, ono jarko plava, ma baš je može dočarat’ ona psovka:  Jebem li ti sunce žarko! A druga brineta, otmjenog držanja,  jedra, onako baš seksi. I nju može dočarat’ ona filmska: I tata bi, sine.

Prva krhka, romantična i plaha, a ova druga zanosna i pomalo nabusita. Suprotne k’o noć i dan, a jedno k’o dan i noć.
Jedna drugu valjda nadopunjavale. Anđeo i vrag.
Sve što nježna plavkica nikad ni u snu ne bi namislila da uradi ova je odvažna brineta bila u stanju napravit’. Tako se probalo sve. I pucali su okovi.

Ipak, svi su mislili da sve može pući, osim njihovog prijateljstva. Ono je bilo neprobojno. Ali samo naizgled.

Završiše faks. I počeše raditi, i to na istom radnom mjestu. Krenuše volontirat’ u jednoj nevladinoj organizaciji. Tu i ostaše. Zadužile auto i furale po Bosni. Naravno, brineta je vozila. I vodila. Ova smješkica i sunašce od cure prepuštalo je inicijativu jaranici.

– Hajde, bogati, neko se rodi da bude na čelu, a neko na začelju! – uvijek su govorili naši stari. I jeste. Svako treba znati u čemu je najbolji i gdje mu je mjesto.

Tako je ova plavkica bila odlična u tim pravnim poslovima, sklapanju ugovora, direktnom radu s klijentima, gdje je upoznala i njega. Feš momka, blizu tridesete, koji se dobro snašao u ovim humanitarnim poslovima od kojih danas većinom žive oni koji ih sklapaju, a ne oni za koje ih sklapaju.

Mic po mic, rodila se veza,  a planirano je i vjenčanje.  Naša plava pjegavica je cvjetala. Isprva je cvjetala i njena najbolja prijateljica. Izlazili u troje, jer je brineta mijenjala frajere k’o čarape pa bi nekad bila u paru a nekad u rasparu.

I dođe dan kad je plavkica morala na malo duži službeni put, i to sama, bez jaranice.  Nije se išlo kolima nego avionom. I što se mora nije ni teško. Ostavi ona dvoje svojih najvoljenijih i  put putuje Latifaginica.

Za to vrijeme, već kontate. Dug je mjesec za dvoje mladih u kojima sve gori. Sastajali se prvo jaranski, te kino, te kafa, te koncert. Šta će kad nje nema? Nedostaje im i moraju nekako pokrit’ tu samoću. Olakšati sebi dane bez nje.
I brineta povuče prvi potez i klikne između nje i jaranicinog izabranika srca.

I desi se to nešto što su oni nazvali ljubav, ali s malo „lj”.
Ova se vrati s puta. Poletjela k’o golubica u njihov zagrljaj, a opržila se k’o mačka na vrućem usijanom limenom krovu.
Odmah je skontala.  Izbjegavali su susret s njom.  Sve oni debilni izgovori – nju boli stomak, eto treba da dobije, eto frka… a on nedostupan danima pa moći će, onda neće moći… Da bi sama povezala dva plus dva i poslala im oboma poruku da joj je sve jasno. I nek’ im je prosto.

Sve su joj lađe potonule. Izgubila je i najbolju prijateljicu i čovjeka kojeg je zavoljela. Disala je na škrge mjesecima. Živjela  na aparatima.

Ova je rospija bježala od nje, nije joj u oči mogla pogledat’. Na koncu je našla novi pos’o. I s njenim momkom bila je dva-tir mjeseca i kapuuut, gotovo, fin, kraj, the end.

Toj  izdajici trebalo je samo nešto tuđe. Nešto jaranicino. Nešto da dokaže sebi da može imat’ sve i svakog. Prijateljica kradljivica.

A ova naivna plavka stalno se u sebi pitala: Kako je mogla biti tako zla? Bili su kao igla i konac, kao Ada i Buda, kao … Kako je mogla da bude s njim kad je  znala šta mi on znači?
Gajila je guju u njedrima.
I dobro je da ju je ujela.
Ujela je, a nije otrovala osvetom.
Oprostila joj je sve… uvijek je bila bolja od nje…

Indira Kučuk-Sorguč