LifestyleTeme

Splićo i Sarajka

Ovu mi je priču direktno u pero sasula jedna golubica s Baščaršije sa očima plavljim od Jadrana. Jednog goluba s Čaršije zamijenila je jednim galebom s Rive. I ostala tu luda za njim.

Evo priče:
– Kažeš mi da ti ispričam priču o našoj ljubavi? Ma, čudna ti je to besida. Takva bila od starta. Gdje ćeš luđe od te “šah-mat” kombinacije? On, rojeni Splića. Dalmoš od glave do pete. Da ih nema, od njega bi se mustra trebala uzet. Znaš ono, šmeker do kosti. Za njim miriše svaka kala kojom prođe. Sunčane čale vazda na očima. Besprijekorno dotjeran, ništa ono preko mjere. Sve ti je tu pod konac.  A vidi se kvalitet na kilometar. Da se razumijemo odmah. Nije on Dalmoš tipa mrcina od  dva metra, u bijelom odijelu i šimi cipelicama. Nema tu ni razdrljene košulje. Ne viri “ljubavna tapiserija”, ni zlatni medaljon zapetljan u mužjačkom tepihu. Nema ni brčine. Na ruci mu bijesna čuka, na prstu diskretan “vjerenički” prsten. Sat mu ne radi. Ima već godina i po, šveri stoje gdje stoje i ne mrdaju. Haman mu je vrijeme stalo onda kad me je upoznao. Neka ostane tako. I bolje mu je.

Svaka mati bi ga za zeta odmah vrbovala. Kulturan, pristojan, uljudan, nasmijan. I što je meni najvažnije, načitan. Kod njega nema onog tipičnog muškog dobacivanja za svakom dobrom kokom koja prođe Rivom. Ako koju i primjeti, odmjeri je a da ja i ne skontam. A znam da ih vidi. Taj vidi i ispred i iza sebe. O onome sa strane, neću ni da pričam. Ali sve mu je stara škola, svaka je “šinjorina”, svakoj se pokloni osmijeh. Naklon glave. Sve mu je na mjestu. I svaka mu je zlatna. Pogotovo ona kojom se obraća meni. “Kraljice” i „golubice sa Baščaršije”. To ti ja pravo volim.

Mene znaš. Ja sam ti klasična Sarajka. Po rodoslovu sva kako treba. Prva Gimnazija, Muzička škola, odsjek klavir. Izlazilo se u “Estradu”. Šetali se probrani frajeri. Na vrijeme izmakla sve emotivne katastrofe ili ih onako majstorski sakrila od mahale, tako da se nije puno pričalo. Nije da nisam usrala motku par puta. Da mi je upoznati bar jednu koja je šta vrijedila a da nije negdje zglajznula. Al’ sam valjda nafakali bila, ili kakvog dobrog sevapa zaradila, pa nisam od bratove ruke nastradala. Znaš kako to ide u našem Šeheru, dobra koka i od roda dobra, vazda ima burazera pit bula koji budnim okom prati da ne bude belaja. Da ne dužim, dobro sam prošla.

A naša priča? Ma sve bi to bilo dobro, da smo se na vrijeme sreli.  Kao po onom šlageru: Da smo se ranije sreli, bilo bi drukčije sve…Ono kad smo bili u naponu snaga i na vrhuncu moći. Ovako ti sve naopako ide. To ti je kad se dva đuturuma zaljube. Niti je vrijeme, niti mjesto. Vala da sam znala da će me ovako spucat, dva puta bi se razmislila. I opet bi baš njega izabrala.

Kod nas je po vazdan cirkus. Kad se ova naša dva temperamenta sudare svađa ti ne gine. Kažem ti ja, tu su garant neke sihire u pitanju. Da mi nije neke zapise svezo’? Smiješ se ti, a ja mrtva ozbiljna. Ma bona nebila, ja ti za njim dahćem ko cuko. Sva sam ti ko drogirana. Programirana. Kao da me ljuljaju. Kao da me furaju.

Ma hipnotittizzziraana. Samo da znaš kako to ide. Ispizdi on mene učas posla. Ko da mu stoji u opisu radnog mjesta “haj je sad malo iznerviraj da vidiš kolko može da dura”. Meni ne treba puno. Ne živimo u istom gradu pa se urijetko viđamo. Meni ti je to urijetko i kad bi se viđali svaki dan. Ali tad bi jedno od nas dvoje već na Lovrincu ili na Barama završilo. Garant.

Dan ti se odmah može poznati po tonu prvog telefonskog razgovora. Koja normalna može odolit tom dubokom glasu, još splitskog izgovora? Kod njega ti je sve poezija. Kad izusti ono “Sunce moje, jubavi. Radosti moja” ko ne bi pobudalio od sreće. Svašta on kaže, ponekad pola ne razumim al’ nema veze. Lijepo zvuči svakako. Što se mene tiče, tim tonom bi mogo da mi čita i telefonski imenik i ja bih mislila da je posebno romantičan.

Ofarban je taj svim bojama. Za njega sam ja fildžan liga. Zna mi slabe tačke i to bespoštedno koristi. Funkcioniše sve dok ne skontam da ga još dugo neću vidjeti. Valja rasporedit obaveze. Vazda u pokretu, namaz teški.

Tolerišem kad i dok mogu. A kad mi padne roletna na oči i kad ga poželim toliko da poblesavim onda se od njegove kraljice pretvorim u razularenu zvijer. Onda on i ne stigne da me odobrovolji sa par probranih fraza tipa “lipo oko moje, jubav moja jedina”. Ja sam u napadu. Vičem, psujem, durim se ko zelena tinejdžerka i na kraju u napadu bjesnila razbijem telefon. Dva dana bolujem u tišini dok me Splićo iz daljine šarmira porukama i probranim pjesmama sa njegove nepresušne top liste Olivera Dragojevića.

Ne dam vjetru da te dira/ne dam kiši da te kvasi/samo noć nek tiho svira/samo večer nek te krasi.
I „tek” nakon dva dana mu sve oprostim. Nisam ti ja tako laka za obrlatit. Krivi su hodžini zapisi. Garant.
Ne, rekoh joj, nisu krivi hodžini zapisi. Krivo je more. Garant.

Indira Kučuk-Sorguč