Kažu da prava ljubav ne broji godine. Fakat zna biti i tako, ali u teoriji i u izuzecima.
Da, ne smeta velika razlika u početku, dok je ona mlada djeva, a on još iskusan laf u snazi. Dvadeset godina stariji! Pih! Šta je to, ništa. Nit je on Starac nit je ona More. Više su k’o propupala ruža i bumbar. A cijela se operacija naziva Bumbarov let.
I u toj prvoj fazi ništa i nije problem. Ali problem obično nastaje u fazi koja slijedi. A to je faza kad on ubrzo grohne, a ona ostane tako neiživljena ineispunjena, još odveć mlada i puna snage, a pored sebe vidi fosila koji je koči, koji je ne može pratiti ni u čemu. A, ruku na srce, i da može je pratiti, njoj bi muka bila da je to mlohavo tijelo i penzionerski um prati i skakuće za njom.
Pošto je ona Zvončica a on, ruku na srce, nije Petar Pan.
Tad se u ženu uvuče tuga. I žal. Poj, Koštano, poj – što legendarni književni lik Mitke u dertu uzviknu.
Ona za sve ostale ima ispunjen život. Djeca su tu, rastu. Posao, kuća, krediti, dočeci, ispračaji…. Obaveze k’o mašina melju. Godišnji odmori, dječiji treninzi, kuhinja, kancelarija… Naizgled ne smeta joj što učitelj misli da je dedo doveo djecu u školu, a ne otac. Naizgled, samo naizgled. Lagana, ali konstantna, svakodnevna čežnja i žal za onim što je i kako je moglo biti, a nije, lomi je svaki dan.
Nekad to potisne iz svijesti pred svakodnevnim obavezama i životom, ali nekad to sukne svom snagom. Jer, u njoj radi uzavrela krv neishojcane mladosti. I onda idu nervoze, tablete za smirenje… Svi to tumače brzim i teškim životom i obavezama, ali ne ja. Ja joj u očima vidim u čemu je problem i razumijem je.
Vidim joj u očima kako već godinama voli svoga mladog kolegu. Mlađeg od nje onoliko godina koliko je njen muž stariji od nje. Otišla u krajnost, reći ćete. Nije, jednostavno se tako posložilo. Da ga gleda ispred sebe svaki dan osam sati tako mladog, pametnog, jedrog, zgodnog, kako puca od života i mladosti. On predstavlja sve ono što ona nikad nije imala. Voli ga zato. Platonski. On je dio njenog žalovanja za neiživljenom mladosti i to nikakva harmonija i nikakvi dječiji uspjesi ne mogu nadoknaditi.
Svi uhvate njen zaljubljeni pogled kad on prođe kancelarijom. Zna ona da se to ne može sakriti. Zato i sakriva. I od sebe, i od njega i od ostalih kolega. Kaže: – Ti ćeš mi biti zet, ako Bog da. Hojcaj još malo, taman dok moja Lela još malo naraste. A onda sam te za zeta pikirala.
Znaju svi da je to neuspješan pokušaj maskiranja onog što zaista jeste.
Ne, nikad ona nije prešla granicu. Nikad ga nije safatala kad nikog nema. Nikad mu nije poslala sms, pa ni poslovne prirode. Ali, ona brine za njega, samo za njega. Čini sve da počne konverzaciju. Zove ga: “Zete!” Svjesna je ona da ostali kuže, ali se naivno nada da ovim “zete” to uspijeva maskirat’.
Kad joj on koju fino kaže, raspoložena je po tri dana. Kad ga nema, ona pati. Toliko da su ljudi u kancelariji njoj iza leđa počeli šale zbijat’.
A mladac se kostriješi na takve šale:
– Gonite se u neku stvar. I vi i ona. Umišljate. Žena o sebi pri sebi, ima djecu još malo ko ja. Fatajte je vi ako vam je stalo.
I tako već dugo vremena u krug.
Ona izgleda puno starije nego što jeste. Valjda je starost muža prijelazna. On ne samo da crpi njenu mladost, nego joj i prebacuje svoju starost. Ali, onu starost koja j bez duha i motivacije, koja se pomirila s krajem pa je rohnula bez borbe k’o stari osamljeni hrast.
Ma, tuga jedna, kad vam kažem. „Da znaješ, mori mome, da znaješ, kol’ka je žalba za mladost…”
Znači, nije sreća para puna vreća, ni stan u centru, ni godišnji odmori ni, ni….
Tuga je kad se upališ k’o cukomlat da otjeraš „loše” misli. Da otjeraš san o nekom koga krv zove.
Zato kad mi kažu da prava ljubav godine ne broji, aludirajući da nije problem kad je jedno puno starije od drugog, kažem da je to istina, ali u incidentnim procentima.
Jer, zna se, godine čine svoje.
Štoćereć’, fatajte se ja l’ svoje generacije, ja l’ deset godina gore-dolje maksimalno. I ne riskirajte.
Znam, znam – ko ne riskira, taj ne profitira.
Ali ko riskira – taj počesto krahira.
Indira Kučuk-Sorguč