Stvarno nemam ništa protiv ljudi iz provincije, niko ne bira gdje će se rodit’. Ali mi je odurno kad neko bježi od svojih korijena. A glavna junakinja ove priče upravo to radi. Vele da nije bila prihvaćena u rodnoj provinciji. Bila je na meti zbog fizičkog izgleda. Umalo da je do samoubistva nisu doveli provokacijama. Ipak, srećom, ona se nekako dočekala na noge, uredila koliko-toliko tijelo, a dušu naravno ne. Čak mi se poznavaoci (ne)prilika kunu da je imala više plastičnih operacija. I kad je sve to uredila, došla je nama solit’ pamet, noseći u ruksaku sve svoje frustracije i komplekse. Njih nije mogla tek tako operisat’.
Nazor se predstavlja kao fina gradska intelektualna raja, kao neko ko zna svakoga, ko je faca, faktor, ko je stabilna i mudra osoba, ko kreira javno mnijenje, koja zrači svojom „pozitivnom” energijom na sve oko sebe. Trepće k’o naivna šiparica svojim jako našminkanim „smouki” očima, iako je, prema mojoj procjeni, nakupila blizu četiri banke. Il’ je malo mlađa, al’ se brzo potrošila.
U biti sve je to maska koja baš i ne pije vode. Ispod te maske krije se jedna od onih ženskih od koje nije dobio samo onaj ko nije pit’o. Kaže mi jedan od njenih zagondžija da je razvaljena k’o dječija zvečka. Da se tokom seksa s njom osjećo k’o da skače u dobro prošireni bunar bez dna. Baš k’o u onom kultnom filmu kad svako samo u taj bunar smeće ubacuje, nikome se ne zahmeti da ide do drugog kad je taj vazda otvoren.
Jest da treba grebe, skače, visi s plafona i da joj ništa nije strano i tabu – ali, džaba kad je dolje bunar bez dna, razrađen i proširen bolje nego ijedan autoput. S tim što se bar na autoputu cestarina plaća, a kod ove je sve bavijadža.
Ne pričam ovu priču da bih mahalala uprazno, nego ne bi li se izvukla kakva pouka.
Helem, čitava čaršija zna to za njen 5c autoput. Nema kakvih karoserija se tu nije provozalo: od nevinih studenata do ozbiljnih profesora, izbacivača, jaranicinih frajera, vojnih lica, propalih muzičara i njihove djece, lažnih džetsetera, komšija… Davno su minula vremena kad je u krevetu imala prave face i dobre frajere. Samo ona još ne konta da su ta vremena prošla.
I dalje trepće i glumi zabranjeno voće, nastoji ostaviti utisak svetice i kurve u isto vrijeme, pametuje i predstavlja se ko vrhunska treba, što, ruku na srce, nikad nije ni bila. Svjesna je ona da su joj vozovi prošli, pa očajnički želi maznuti nekoga za makar malo ozbiljniju vezu, ako već ne može brak. I onda koristi staro pravilo specijalnog rata:
– Više puta ponovljena laž postaje istina.
Pa im stalno ponavlja (ono, kad već sami to nikako ne kontaju) da je ona najbolja treba, da je kompatibilna, posebna, pametna, najbolja u krevetu i još ihihi. Ne znam ni ponovit’ šta mi je ovaj njen zagondžija sve pričao na popodnevnoj kafi u bašti Hotela “Europa”.
I niko te njene fore više ne prihvata. Smiješna im je. No, ona ne odustaje.
Grohotom sam se smijala kad saznadoh da za sebe želi vezati jednog odrona od čovjeka, luzera i budaletinu. Ispametovala mu se, kažu, odvukla ga potom u krevet i sad jaše na ovoj taktici koja joj je nekad pomalo i palila, ali uvijek samo na kratke staze. Skuže frajeri brzo o čemu se tu radi. Ona i poslije svih godina staža još kao krije veze. Ubi se dokazujući da s ovom hablećinom nema ništa, daleko bilo, ko bi to mogo i pomislit’!
Nije joj lako sad dok je čak i taj odron odbacuje i priča okolo kako ga ganja, a on je neće. Pokazuje svima esemesove u kojima ga ona čas uvjerava da je rođena za njega, a potom ga pali vrućim porukama, pa mu onda pili da nikad takvu nije im’o u svom životu, da mu je najveća podrška i da on može bježati od nje, ali ne može od sebe. K’o biva, nek’ osluhne srce, srce će mu reći da je ona prava.
Ma, samo što na grani ne visi da ga za sebe veže. Popusti odron s vremena na vrijeme te je opet pojastuči, a onda ponovo u zaklon. Kad bolje razmislim, njih dvoje su fakat jedno za drugo. Rado bih im poželjela svu sreću. Ali, eto, ni odron je neće.
I ako bi je eventualno i uzeo, neće zbog čaršije. Neće da svi u njega upiru prstom i žale ga po principu:
– Ko prvi djevojci, njegova djevojka, a ko zadnji djevojci njegova žena.
Jeste da živimo u tzv. modernim vremenima, gdje se žensko tijelo izlaže i na konzervi, jest da ženske onu stvar nude na pladnju da se posluži ko god hoće. To se predstavlja kao nešto „in” i normalno. Kažu:
– Život je jedan, živi ga Fikreta! I kad kažu da ga treba proživjeti, pod tim se podrazumijeva da treba što više davat’ one stvari, opijati se, budalesati… K’o biva, pitat će te starost gdje ti je bila mladost.
Da, pitat će ovu našu glavnu junakinju usamljena starost gdje joj je bila mladost. Eto je dala svima, a opet sama. Eto se ishojcala k’o malo koja hajta poput nje. Ogledalo je neumoljivo. Koža lica se više ne opire gravitaciji. Čak je, evo, i najveći odroni odbacuju.
Bilo bi dobro da djevojke razmisle kod ovakvih primjera.
Pametan uči na tuđim greškama, a budala na svojima. Žensko tijelo bi trebalo biti svetinja, a ne meso poput onog što visi u mesarama. Jer, kad samu sebe pojeftiniš i svedeš na meso, onda te više ni džukele neće htjeti.
Av-av.
Indira Kučuk-Sorguč