Među najuposlenijim glumcima na daskama koje život znače je Muhamed Hadžović. U matičnom Kamernom teatru 55 odigrao je više od hiljadu predstava. Trenutno igra predstave: „Hadersfeld“, „Naš razred“, “U Zvorniku ja sam ostavio svoje srce”, “Radnja na uglu”, “Kad bi naglas govorili”, “Ljupaf”, “Teferič”, te „Sjećaš li se Doli Bel“. No, osim u pozorištu Hadžović je ostavio trag i u filmovima i TV serijama. Među najpozatijim su “Snijeg”, “Smrt u Sarajevu”, “Lud, zbunjen, normalan”, “Pečat” i “Žene s broja 13”. Muhamed je imao priliku iskusiti i inozemnu produkciju, od kojih se izdvajaju uloge u danskoj seriji “Below the Surface”, reditelja Kaspera Barfoeda i Jespera Bernta, te “Legend” koja je u medijski fokus vratila i Seana Beana, Amber Valletta i Morrisa Chestnuta.
U predstavi “Doli Bel” ste jedini imali negativnu ulogu, ulogu Šintora. Koliko volite igrati takvu vrstu uloga?
– To je jedina negativna uloga koja je izašla na površinu. Svi su oni manje-više negativni, ako se zapitamo tokom tog komada i romana šta su svi likovi mogli učiniti da budu bolji nego što jesu. Mirsad Tuka igra Dinu dva, vraća se u prošlost i suočava sa stvarima koje bi promijenio. Znači da je samim tim i on svjestan nekih postupaka koje bi drugačije uradio sad u ovom trenutku, ali da definitivno na površinu izlazi ova Šintorova negativnost, apsolutno je tačno. Volim igrati takve uloge zato što ih razumijem i način na koji doživljavam takve karaktere. Oni ni u jednom trenutku dok ih igram po meni nisu negativni, već na kraju predstave učine neke stvari koje ih na samom kraju definišu kao negativce. Šintor je jedan potpuno običan sarajevski momak koji ima neku svoju biografiju. Ulica ga je načinila takvim kakav jeste, to je odbrambeni mehanizam. Sve to nije njegova odluka, kao ja to želim i takav ću biti do kraja, nego splet okolnosti i mjesto u kojem se nalazi, krug ljudi s kojima se družio, svi oni formiraju jednu sliku koja je u nekom procesu rezultira kao slika nečega što je negativno. Zabavno mi je da igram takve uloge, jer volim igrati likove koji su subjekat, koji pokreće neku radnju. Mnogo negativnih uloga sam odigrao i svaka je na neki način drugačija, svaka ima svoju polaznu tačku iz koje kreće, svaka ima svoje motive, razloge, htjenja, tako da meni nije bilo teško da je odigram, ali je izazovna i ta predstava će rasti sve više i više i ta dominantna njegova osobina bit će sve čistija i čistija.
Nakon svake Vaše predstave koju odigrate uslijedi gromoglasan aplauz. Šta on predstavlja za Vas?
– Aplauz je znak, grubo rečeno, neke lijepe trgovine. Nikada nisam posebno uživao u aplauzu. Uvijek sam doživljavao i negativne i pozitivne reakcije na isti način, jer postoji jedan sistem Stanislavskog po kojem smo radili i učili glumu na četvrtoj godini akademije. Prva lekcija je bila da se potpuno izolujemo od mišljenja drugih, mišljenja publike, da bismo uopšte mogli da napredujemo. Vjerovatno sam to previše ozbiljno shvatio i onda meni taj aplauz znači da su ljudi otišli zadovoljni. Ako su ljudi platili ulaznice i ako su došli da gledaju nešto, onda se osjećam zadovoljno, jer su ljudi dobili ono po što su došli i zbog toga ako znam da je iskren i dobar aplauz to me smiruje. Tada znam da smo napravili posao koji je dobar i na kraju mi smo tu zbog publike, nije ona tu zbog nas, manje-više, to je taj magični krug koji nikad ne završava.
Kompletan intervju čitajte u aktuelnom broju magazina Azra.
