LifestyleNovostiTeme

Tako ti je, mala moja, kad ljubi Englez

Fakat, ima bezbroj predivnih primjera uspješnih veza i brakova između naših cura i stranaca. Eno vam naše Nele Mahulaše i njenog Belgijanca Tomasa. Ma da smo ga lučem i svijećom tražili, ne bismo joj ga takvog našli.

Ili, eno vam moje prijateljice Nadine, otišla žena na master u Ameriku i vratila se s profesorom Kennethom kojeg je tamo maznula (mada tvrdi da je on nju, a ne ona njega, hehe). Profa izgleda da se čitava čaršija za njim okrene, drži je k’o malo vode na dlanu.

Zaljubljen je u čaršiju, ćevape, naše planine… tempira sat da bi mog’o gledat’ izlazak mujezina na munaru, s njenom materom razvlači jufku za pitu i viče okolo: “…mmm ja poguzija”, ne razumijući što se svi tako smiju kad fino kaže na bosanskom da je gurman i to onako kako ga je njegova mila ženica naučila.

Njena nana Kennetha zove Kenan, Nadina na to nadodaje Kenan Barbarin, pa nani ništa nije jasno. Čaršija ga zove Keno i on nema ništa protiv sve dok ga ne zovu Ken, poput Barbikinog frajera za kojeg smatra da baš i nije frajer kakav bi trebalo biti.

Znači, ima finih primjera. Ima, nije da nema. I to uglavnom u slučajevima gdje žensko ne da na svoje, poštuje svoje i čuva. Zadržalo suverenitet, da tako kažem.
E, u drugim slučajevima, kada se žensko odrekne svoga identiteta, pljune na to i krene u EU asimilaciju, stideći se Balkana, stvari se obiju o glavu.
Ama, htjela bi ona s Balkana, ali Balkan iz nje neće. Pa što više bježi od njega, sve joj je miliji, sve više uviđa kako su mnoge mane ljudi s Balkana, zapravo, vrline.

Zna to jako dobro Edina. Sretoh je nekidan kod “Mirisa dunja”. Kaže, razvalila brak s Londonerom Charlesom, pokupila djecu i vratila se.
Edina je bila štreberka van taka. Učenica generacije i u osnovnoj i u srednjoj. Pred sami rat maturirala, dobila neku stipendiju i završila u Londonu. I tamo briljirala, kako već znaju naša pametna djeca.

Pokupila sve lente i ordenje, dobila manire engleske aristokratkinje. U razgovoru na baščaršijskom ćepenku mi priznaje da se pretvorila u pokondirenu tikvu, kompleksašicu kojoj nije bilo drago kad bi je prijatelji i rodbina njenog muža Charlesa pitali odakle je. Pa kad bi već morala procijediti nekako da je iz Bosne, iz Sarajeva, suzdržali bi se, ali je po ciničnom klimanju glave shvatala da su je gledali s visoka. Ili nisu. Možda joj se to činilo. No, nije važno.

Bila je pravi pregalac, samo da se asimilira. Da prestane više biti Balkan girl.
A muž pravi hladni Englez. Sve je to u javnosti super. Stolica, kaput, vrata auta, ladies first… Forma bontonska, suštine nigdje.

Ona bolja od njega kako god okreneš, ali Englez ju je ledeno, step by step, stavlj’o pod šapu i instalir’o joj svoje standarde, koji se nikako nisu slagali s njenim.
Ali, trpjela je Edina sve to. Tako valjda treba, nije džaba s Balkana primitivnog pobjegla.

U Bosnu kad bi dolazila s njim i djecom, sva njena familija bi mu se prostirala da ga što bolje ugosti. I ona nikad nije bila zadovoljna. Uvijek bi se tu našlo neko “nekulturno balkansko dijete” koje ne zna koristiti escajg kako je Bog zapovidio! Čuj Bog zapovidio korištenje escajga. Nisam znala.

Od nje je napravio hladnu i proračunatu Engleskinju. Ali, samo izvana. I samo privremeno. Mor’o je taj Balkan proradit’ kadli-tadli.
Počelo je kad je njena sestra ostala bez posla, a sestrin muž radio na nekom minimalcu. Kada je to ispričala svom Englezu, ovaj je odmah rek’o da ona nije dužna nikome pomagat’, ako treba neka jednokratna pomoć ok, sestra joj je, ali nešto trajno ni govora. bla, bla…

Nije ga poslušala, nego je mjesečno odlučila slati pomoć dok se ne snađu. I prošlo joj je, ali samo dva puta. Treći mjesec joj je Charles gurnuo pod nos bankovne izvode. I sasuo u lice kako on nije budala, kako je pustio da joj prođe dva mjeseca, ali zato što je dobar, što je mislio da će prestati punit rupu bez dna tamo nekih balkanskih rođaka.
Istina, nije on ni svojima pomag’o. Kad je njegov brat zap’o u krizu, pustio ga je da mu banka uzme sve. Nije htio pomoći i dati novac da on premosti krizu.

Tada je ona vidjela da su naše mane, zapravo, vrline. Što će nam hrana ako ćemo sami jesti, što će nam pare ako nećemo trošiti na pomoć najbližima… Da ih štekamo u bankama i pratimo brojke na ekranu?
E, neće moći ove noći.

– Slušaj, Čarli, imali smo mi prije rata jedan deterdžent za suđe koji se zvao ko ti. I pristaje ti. Ti si jedna obična sapunica od stvorenja, bez ljudskosti, stava i čvrstine.
Zaustio je Charles da nešto kaže, onako sarkastično, s podignutom obrvom, ali nije uspio ni otvoriti usta.

– Prvo, bolja sam od tebe bila u faksu, ne bi ga ni završio da mene nije bilo. Drugo, pametnija sam u životu. Treće, ljepša sam. Četvrto, imam veća primanja od tebe, iako sam žensko. Peto, još sam čovjek, a ne stroj, jer su mi ljudi važniji od para. Šesto, znaš šta je moj Balkan za ovu vašu magluštinu od zemlje i od ljudi? Raj, jarane, raj! Sedmo, da bar šta valjaš u krevetu. Znaš da si truba, zarjavela trobenta, pa me u glavu kad ne znaš i ne možeš gdje treba…

To je bio samo početak njenog pucanja.

Na važnom poslovnom ručku je pred pedeset ljudi uzela hranu rukom i zagrizla. I dok su je gledali zblanuto, rekla je:

– Šta je,što me gledate. Mi iz Papua Nove Gvineje jedemo ovako.

Njegovoj gospođi mami je rekla da podmaže sina robota, počeo je da škripi.
I kako to obično biva, on se tad naložio, razmekš’o i pokuš’o s njom ljudski razgovarat’. Post’o istinski nježan, govorio o djeci koja trebaju oba roditelja…

Džaba, u njoj je već bilo pregorjelo. A ko pregori, tog više niko ne upali ponovo.
Odlučila je da će joj djeca rasti uz neke druge standarde. Nesavršene, ali ljudske.
Dok se pakirala, pjevušila je “Zarjavele trobente” Lačnog Franza i pitala se je li Slovenija na Balkanu. Toliko su bježali od Balkana i pravili se Englezi u odnosu na ostale Balkance. Je li im bolje u EU? Malo morgen, što bi rekla Kraljica Majka.

Edinin slučaj je primjer kako te ljudi, a pogotovo muž, ne poštuju ukoliko sam sebe ne poštuješ. Ona je to shvatila na malo teži način. Dugo joj je trebalo, džaba sve petice i odličja, životne škole imaju malo drugačiji sistem ocjenjivanja.

Indira Kučuk-Sorguč